Uni Graz > Geisteswissenschaftliche Fakultät > Institut für Slawistik
 
Font size:      

SISTEM PADEŽA

Stevanović 1970

Stevanović, Mihailo. Savremeni srpskohrvatski jezik (Gramatički sistemi i književnojezička norma):
I – Uvod, Fonetika, Morfologija. – Beograd: Naučna knjiga. – S. 188-189.

Srpskohrvatski ide među one jezike koji imaju oblički sistem padeža za obeležavanje različnih odnosa koji postoje među rečima u rečenici. Za označavanje tih odnosa i vršenje posebnih funkcija u jeziku mi imamo sedam padeža, i to: nominativ (1. padež), genitiv (2. padež), dativ (3. padež), akuzativ (4. padež), vokativ (5. padež), instrumental (6. padež) i lokativ (7. padež). Vokativ, istina, nije nikakav padež, niti deo rečenice uopšte, nego jedan poseban oblik samostalnih reči koji se stavlja ispred delova rečenice ili se unosi među njih. Mi ga ipak ubrajamo u padeže iz razloga koje ćemo dati u jednom odeljku sintakse, gde ćemo opširno govoriti o značenjima padeža, o odnosima koji se njima izražavaju i o njihovim funkcijama. A ovde ćemo pre nego pređemo na pregled padežnih oblika reći samo ono što je najosnovnije.

  1. Nominativ je oblik samostalnih reči kojim se označava ko je vršilac radnje ili šta je to čemu se nešto pripisuje (Naš sused je svako jutro rano odlazio na posao, a nj e g o v a k u ć a je preko celog dana bila zatvorena);

    genitiv označava ime onoga k o g a ili č e g a se nešto tiče, od k o g a ili od č e g a što potiče, od k o g a ili od č e g a se deo uzima ili kazuje č i j e je nešto (Seti se samo našeg suseda i njegove kuće);

    dativ je padež imena onoga k o m e ili č e m u je nešto namenjeno ili upravljeno (Ja sam našem susedu obećao knjigu i pošao sam njegovoj kući da mu je dam) ;

    akuzativ je oblik imenskih reči u kome stoji ime onoga koga ili š t a obuhvata glagolska radnja (Mi rado posećujemo našeg suseda i njegovu kuću);

    vokativ je oblik samostalnih reči za dozivanje (Hej, dobri naš susede, šta se zbiva s tobom?);

    instrumental određuje oruđe čim se radnja vrši i kazuje s k i m u zajednici se vrši (Zajedno s našim susedom ja sam za nekoliko trenutaka l o p a t o m počistio napadali sneg);

    lokativ je oblik u kome se upotrebljava ime onoga o k o m e ili o č e m u se govori (Govorili smo o n aš e m susedu i nj e g o v oj kući), ili ime mesta vršenja radnje (Na livadi pase stado ovaca).

  2. Ovde smo u navedenim primerima za osnovna značenja pojedinih padeža dali sintagme: naš sused i njegova kuća u po nekoliko oblika. Kad posmatramo te različne oblike ovih ili bilo kojih drugih promenljivih reči, mi kod njih lako uočavamo dva različna dela: zajednički – nepromenjivi deo, koji se zove osnova i drugi – promenljivi deo, koji je u pojedinim oblicima obično drukčiji i koji se zove nastavak za oblik ili završetak.

    Kod imeničkih i svih ostalih imenskih oblika, tj. kod oblika drugih reči deklinacije, osnova se dobiva kad se od genitiva jednine odbije nastavak za oblik (od oblika: suseda i kuće – osnova će biti: sused- i kuć- ).