Tvrtko Prćić

SINONIMI U TEORIJI I PRAKSI: ISTO ALI IPAK RAZLIČITO
http://host.sezampro.yu/jezikdanas/9-99/9-99_4.htm

Pretpostavimo da neko želi da, u jednoj rečenici, opiše sledeću situaciju: u neposrednoj okolini govornika živi jedna ženska osoba plave kose i prijatne spoljašnjosti, koja inače profesionalno leči decu, i prema čijem kućnom ljubimcu, čovekovom najvernijem prijatelju, svi, uključujući i govornika, gaje prijateljska osećanja. Opis bi mogao da izgleda, recimo, ovako: U mom komšiluku živi jedna lepa plavuša, inače dečiji lekar, čijeg psa svi mi volimo. Ovo predstavlja verovatno najprirodniji i najuobičajeniji način da se predviđeni sadržaj uobliči i izrazi u srpskom jeziku, mada nikako nije i jedini. Ne ulazeći ovom prilikom u varijacije rečenične strukture, nego se usredsređujući samo na leksičku dimenziju, na mestu podvučenih reči u pomenutom iskazu mogle bi se javiti bar još i ove — sinonimne — reči:

— komšiluk — susedstvo;

— živi — stanuje;

— lepa — zgodna, privlačna, ljupka, atraktivna, glamurozna;

— plavuša — plavojka;

— dečiji lekar — pedijatar;

— pas — ker, kera, kuca, džukela;

— volimo — ljubimo, obožavamo.

Međutim, okolnost da su navedene reči međuzamenljive nipošto ne bi trebalo da navede na pomisao da je ta međuzamenljivost automatska ili, čak, apsolutna. Sinonimija, fascinantna jezička pojava da se jedan isti sadržaj može izraziti pomoću više različitih reči, pokreće čitav niz teorijskih i praktičnih pitanja, od kojih se najbitnijima čine sledeća: kako se definiše sinonimija, kako se uspostavlja razlika među sinonimima, kako se upotrebljavaju sinonimi. Na postavljena pitanja ovaj rad pokušaće da ponudi konkretne odgovore, ujedno ukazujući i na pojedine aspekte naše svakodnevne jezičke prakse (i teorije) vezane za sinonimiju. Izlaganje se temelji na teorijskim postavkama iznetim u Prćić 1997: odeljak 7.2., s upućivanjem na dodatnu literaturu; o sinonimiji raspravljaju još i Bugarski 1989: 140—141, Stanojčić i Popović 1992: 163—165, te Šipka 1998: 44—47.

 

1. Definisanje sinonimije

Uopšte uzev, ukupno značenje jedne reči određuju dve komplementarne komponente — osnovno i asocijativno značenje. Osnovno (ili, deskriptivno) značenje, u domenu leksičke semantike i pragmatike, predstavlja centralnu, obaveznu i objektivnu komponentu, koja je zastupljena u znanju većine predstavnika određene jezičke zajednice. Na primer, osnovno značenje reči plavuša bilo bi 'ženska osoba plave kose', a reči pas, u najkraćem, 'domaća životinja karakteristična po sposobnosti da laje'.

S druge strane, asocijativno značenje, u domenu leksičke stilistike, čini perifernu, fakultativnu i subjektivnu komponentu, koja nije bez ostatka zastupljena u znanju većine predstavnika određene jezičke zajednice. Asocijativno značenje obuhvata čitav splet dodatnih informacija u vezi s primenljivošću reči u konkretnim situacijama od strane konkretnih govornika (i pisaca, što će se nadalje podrazumevati). Te informacije mogu se podeliti u tri grupe: na prvom mestu, geografske, tematske, interpersonalne i hronološke dimenzije objedinjene su u stilskom značenju, odražavajući funkcijsko-situacionu raslojenost jezika u celini (koju razmatraju Radovanović 1986: pogl. 8; Bugarski 1989: pogl. 15); tako, pored svog osnovnog značenja, izvesna reč može biti svojstvena nekom užem ili širem geografskom prostoru (npr. vojvođanska, šumadijska, crnogorska, beogradska), nekoj tematskoj oblasti (npr. pesnička, medicinska, pravna, sportska), nekoj poziciji na skali interpersonalnih odnosa (npr. formalna, neformalna, žargonska), nekoj poziciji na hronološkoj ravni (npr. zastareva, zastarela, arhaična). Kao drugo, ispoljavanje različitih pozitivnih ili negativnih stavova i raspoloženja govornika spada u ekspresivno značenje; tako, reči mogu biti pohvalne, od milja, pejorativne, pogrdne, eufemistične. I na kraju, subjektivna reagovanja govornika na objektivnu stvarnost — uključujući i reagovanja na same reči, odn. njihovo istorijsko poreklo, dužinu, milozvučnost — odslikava konotativno značenje; ona su najbrojnija i najraznovrsnija, a uslovljena su najčešće iskustvom pojedinca, pa ih je otuda i najteže sistematizovati. (Ilustracije za ove tri grupe biće ponuđene kasnije; detaljnije o asocijativnom značenju govori Prćić 1997: odeljci 2.2. i 4.4.)

U svetlu ovog značenjskog dvojstva postaje moguće da se definiše i pojam sinonimije. Ako se razmotre reči u sinonimskom nizu pas, ker, kera, kuca, džukela (kao i reči u ostalim sinonimskim nizovima u gornjem primeru), lako se može izvesti zaključak da je svima njima osnovno značenje istovetno — 'domaća životinja karakteristična po sposobnosti da laje'. I upravo ta okolnost, istovetnost osnovnog značenja, predstavlja ključni kriterijum za uspostavljanje odnosa sinonimije: otuda, sinonimima se nazivaju one reči koje dele istovetno osnovno značenje, i koje su po tome uporedive i međuzamenljive u pojedinim kontekstima.1

Pored ovoga, sinonimi u datom nizu pripadaju istoj vrsti reči, odn. svi su imenice (npr. pevač, pojac, vokal, vokalni solista), ili glagoli (bojati se, plašiti se, groziti se, užasavati se), ili pridevi (go, nag, obnažen, golišav), itd. Veoma je važno primetiti da sinonimija ne predstavlja odnos između rečî kao forme, nego odnos između značenjâ rečî — štaviše, sinonimija je odnos između pojedinačnih značenja pojedinačnih reči u određenom kontekstu. Recimo, reč zemlja sinonimna je s rečima tlo i zemljište u jednom svom značenju, s rečju država u drugom, a s rečima pod i patos u trećem, dok je reč suv sinonimna s rečju kiseo samo u jednom značenju, onom vezanom za opisivanje ukusa vina.

U značenjski odnos sinonimije stupaju reči iz celokupnog leksičkog fonda jednog jezika, bez obzira na to (1) da li su domaćeg porekla ili ne, (2) da li spadaju u standardni jezik ili ne, (3) da li spadaju u savremeni jezik ili ne, (4) da li su proste, izvedene, složene ili frazne.2 Međutim, iz domena sinonimije isključene su reči koje, pored istog osnovnog značenja, imaju i sličnu formu, pri čemu se razlike manifestuju ili na fonološkom/ortografskom planu (npr. kafa, kava, kahva), ili na morfološkom (saradnik, suradnik) — ovde se radi o suštinski istim rečima, tek s geografski karakterističnim varijacijama u formi.

 

2. Diferenciranje sinonima

U gornjoj definiciji istaknuto je da su sinonimi, zbog istovetnosti osnovnog značenja, reči koje su uporedive i međuzamenljive u pojedinim kontekstima. Uporedivost podrazumeva ne samo utvrđivanje sličnosti nego i utvrđivanje razlika, a upravo su razlike te koje određuju da li će, i u kojim kontekstima, sinonimi biti međuzamenljivi. Ovo zbog toga što prema zakonitostima jezičke ekonomije, koja čini jedan od temeljnih principa funkcionisanja svakog jezičkog sistema, u jeziku nije potrebno, a stoga ni opravdano, postojanje više jedinica (odn. glasova, slova, reči, rečenica) s potpuno istom funkcijom — ukoliko do tako nečega dođe, jedna od takvih jedinica vremenom ili nestaje iz upotrebe ili poprima unekoliko izmenjenu funkciju.

Primenjeno na sinonime, „unekoliko izmenjena funkcija” postiže se razvijanjem izvesnih modifikacija u značenju, u odnosu na ono osnovno, koje uslovljavaju primenljivost tih reči u pojedinim situacijama. U sinonimskom nizu obično se može izdvojiti jedna, kako se to stručno kaže, neobeležena reč, koja ima samo osnovno značenje, pa je stoga opšta, neutralna i uobičajena za izražavanje određenog sadržaja — takve su sve podvučene reči u primeru s početka teksta. Nasuprot njima, ostale reči u sinonimskom nizu smatraju se obeleženima, budući da im određeni značenjski detalji obezbeđuju specifičnost, a samim tim i povećanu izražajnost i/ili efektnost.

Globalno gledano, razlike među sinonimima uspostavljaju se na tri načina — samostalno ili kombinovano: (1) po asocijativnom značenju, (2) po dodatnoj implikaciji, kojom se nijansira osnovno značenje, i (3) po kolokaciji, odn. uobičajenom javljanju s drugim rečima ili grupama reči. (Pored ovih, razlike se mogu uočiti i po gramatičkim konstrukcijama i po frekvenciji upotrebe, ali se o njima ovde neće govoriti.) U nastavku, nabrojani postupci diferenciranja sinonima biće konkretno ilustrovani, pri čemu je neophodno naglasiti da se primeri odnose samo na pojedinačna značenja datih reči. Prvo se navodi neobeležena reč, prema kojoj se one obeležene upoređuju i definišu; jedne od drugih razdvojene su znakom '~', koji treba čitati kao 'u odnosu prema'.

Asocijativno značenje uzrokuje, u celini uzev, nastanak stilistički obeleženih reči, čijim se odabirom doprinosi, u prvom redu, živopisnijem izražavanju. U tom smislu reči mogu biti geografski obeležene, dodajući time lokalni kolorit bilo opisu bilo opisivaču, npr. pas ~ kera i seljak ~ paor (vojvođanske); kašika ~ žlica i voz ~ vlak (hrvatske).3 Tematski obeležene reči svojstvene su nekoj tematskoj ili žanrovskoj oblasti, uključujući i njima pripadajuću stručnu terminologiju, npr. voleti ~ ljubiti (pesnički); rođenje ~ roždestvo (religijski); plata ~ lični dohodak (birokratski); samoglasnik ~ vokal (lingvistički); dečiji lekar ~ pedijatar (medicinski); manjak ~ deficit (ekonomski i finansijski).

Reči s interpersonalnom obeleženošću, shodno uzajamnim odnosima i ulogama govornika u konkretnoj situaciji, osećaju se kao više ili manje formalne, dok žargon oličava krajnju neformalnost, npr. komšiluk ~ susedstvo (formalno); zahvalan ~ blagodaran (formalno); živeti ~ stanovati (ponešto formalno); nestati ~ ispariti (neformalno); pas ~ ker (ponešto neformalno); novac ~ pare (ponešto neformalno), lova (žargonski); ne ~ jok (žargonski). Kod hronološke obeleženosti reči su razmeštene duž skale vremenske aktuelnosti, od onih koje polako izlaze iz upotrebe do onih s kojima se to odavno dogodilo, npr. plavuša ~ plavojka (blago zastarelo); voleti ~ ljubiti (blago zastarelo); poljubiti ~ celivati (zastarelo); ministar ~ popečitelj (arhaično).

Ekspresivno obeležene reči, kako je ranije napomenuto, odslikavaju stavove i raspoloženja govornika prema sagovorniku ili prema predmetu komunikacije, npr. star ~ mator (blago pejorativno); pas ~ džukela (pejorativno), kuca (od milja); crnac ~ crnčuga (vrlo pogrdno). Nasuprot ovima, konotativno obeležene reči nose pečat visoke subjektivnosti, pa će tako kod nekoga reč pas isijavati svojstva 'besan, opasan, reži, ujeda', a kod nekog drugog to će, opet, biti 'veran, prijateljski, razigran, umiljat'. Što se tiče reagovanja na same reči, za neke govornike, koji su toga svesni, reči poput zanimljiv ~ interesantan i proizvod ~ produkt biće obeležene kao 'stranog porekla'.

Drugi, daleko najzastupljeniji način diferenciranja sinonima podrazumeva postojanje dodatnih implikacija, kojima se nijansira osnovno značenje, pri čemu se odabirom takvih reči postiže preciznije i suptilnije izražavanje, npr. nestati ~ iščeznuti ('naglo' i 'tajanstveno'); objaviti ~ obelodaniti ('nešto što je držano u tajnosti'), obnarodovati ('velikom broju ljudi'), obznaniti ('velikom broju ljudi' i 'zvaničnim putem'); izazivati ~ provocirati ('proračunato'); pobeda ~ trijumf ('sjajan'); rođenje ~ roždestvo ('Isusa Hrista'); poznat ~ popularan ('u masama' i 'prolazno'). Ponekad se dodatna implikacija svodi na gradaciju u pogledu zastupljenosti izvesnog svojstva, pa tako u nizovima poput voleti ~ obožavati; bojazan ~ strah, strava; ružan ~ gadan; loš ~ zao, opak; velik ~ golem, ogroman, džinovski svaka reč koja sledi prvonavedenu sadrži implikaciju 'u većoj meri' u odnosu na prethodnu.

I na kraju, razlikovanje po kolokaciji, odn. po uobičajenom javljanju jedne reči s drugom u okviru neke sintagme ili rečenice, unekoliko je specifičan postupak. Naime, ovde paralela neobeleženi / obeleženi član nije relevantna, s obzirom da se sve reči čine podjednako obeleženima; npr. nazivi za grupe životinja uključuju: stado (ovaca, koza), krdo (goveda, konja, slonova), čopor (vukova, lisica, pasa), jato (ptica, riba), roj (pčela, komaraca), kolonija (mrava); kvalifikacije neupotrebljive hrane mogu biti: bajat (hleb, pecivo), pokvaren (jaje, meso), truo (voće, povrće), užegao (mast, ulje, puter, slanina); čin svečanog stavljanja u redovnu eksploataciju plovila i letelica opisuje se rečima porinuti (brod, čamac), lansirati (raketu, svemirski brod, svemirski avion4). Kao drugo, zbog stalne vezanosti s drugim rečima, međuzamenljivost je krajnje ograničena, ako ne i isključena; npr. nemoguće je reći jato vukova ili užegla lubenica, kao što u fraznoj reči ružno pače, pridev ružno nije zamenljiv sinonimnim gadno, bez postizanja određenih efekata — u ovom slučaju humorističkog ili čak ironičnog.

U zaključku ovog kratkog i pojednostavljenog pregleda načina diferenciranja sinonima, u koji je mogao stati tek maleni deo izvanredno složenih odnosa među takvim rečima, neće biti na odmet ponoviti da je u jednom sinonimskom nizu moguća, a relativno i česta, kombinacija ovde opisanih postupaka — to su pokazali i raniji primeri rođenje ~ roždestvo (religijski, s dodatnom implikacijom 'Isusa Hrista'), voleti ~ ljubiti (pesnički; blago zastarelo), te nestati ~ iščeznuti ('naglo' i 'tajanstveno'), ispariti (neformalno).

 

3. Upotreba i zloupotreba sinonima

Verovatno najbitnije svojstvo sinonimije, kao jezičke pojave da se jedan isti sadržaj može izraziti pomoću više različitih reči, jeste pružanje mogućnosti odabiranja reči koje će živopisnije, preciznije ili suptilnije preneti i predstaviti nameravani sadržaj u određenoj situaciji. Sinonimija se, inače, vrlo lepo može zamisliti kao garderoba: postoji manja ili veća zaliha odevnih predmeta, od kojih se vrši odabir primeren konkretnoj situaciji — za odlazak na venčanje tamno svečano odelo, za pijacu farmerke, a za plažu kratke pantalone; bilo bi neuobičajeno, mada ne i sasvim nezamislivo, pojaviti se, recimo, na plaži u tamnom svečanom odelu.

Vraćajući se još jednom na primer s početka teksta, U mom komšiluku živi jedna lepa plavuša, inače dečiji lekar, čijeg psa svi mi volimo, bilo koja zamena podvučenih reči nekom od sinonimnih dovela bi do promene, ma koliko male i naizgled beznačajne, u detaljima te u mogućim komunikativnim efektima, što je pokazano u gornjim ilustracijama. Međutim, od izuzetne je važnosti da se ima na umu kako mogućnost odabira nikako ne bi smela biti izjednačena s mehaničkim zamenjivanjem, nasumičnim i nepromišljenim, jedne sinonimne reči drugom, jer se time u potpunosti poništava suština i svrsishodnost sinonimije. U osmišljenoj upotrebi jezika pitanje koje se uvek mora postaviti (sebi ili drugima) jeste: Kojim bi se sve rečima željeni sadržaj mogao izraziti? Ili, još tačnije, koje nam reči stoje na raspolaganju za izražavanje ovog sadržaja — i kako se one međusobno razlikuju? Ne treba zaboraviti da, shodno već pominjanim zakonitostima jezičke ekonomije, u jeziku postoji izuzetno mali broj reči koje su u potpunosti identične po svim svojim svojstvima — i osnovnom značenju, i asocijativnom značenju, i dodatnoj implikaciji, i kolokaciji (i gramatičkim konstrukcijama, i frekvenciji upotrebe). Najveći broj njih se bar po nečemu razlikuje. Otuda i naslov ovog članka — isto ali ipak različito.

Nažalost, naša svakodnevna jezička praksa, u poređenju s teorijom, sasvim je drukčija. Rukovođena laičkim poimanjem sinonima, naročito u popularnom i žurnalističko-publicističkom segmentu, često se sprovodi mehanička međuzamenljivost sinonima, a pri tom se ne vodi računa o eventualnim posledicama koje ta zamena sobom nosi. Koreni ovakve prakse sežu sve do osnovnoškolske nastave maternjeg jezika, gde se učenicima redovno savetuje da u svojim pismenim radovima izbegavaju „dosadno ponavljanje” (šta god da to znači), i da se zato služe sinonimima, „rečima istog ili sličnog značenja”. S tim „rečima istog ili sličnog značenja”, tokom svog školovanja, učenici se susreću tek od prilike do prilike, mahom kod tumačenja „manje poznatih i stranih reči” u književnim delima, kada se jedna reč — u maniru rešavanja ukrštenih reči — jednostavno objasni svojim sinonimom (čest postupak, inače, i u našim rečnicima). Međutim, sistematskog rada na sinonimima, koji bi, uz ostalo, ozbiljnije i kreativnije negovao izražajni potencijal našeg jezika, ali i onih koji se svakodnevno njime služe — uz vrlo malobrojne izuzetke, u obrazovnom procesu nema. Štaviše, ni raspoloživi rečnici, uključujući i onaj specijalno posvećen sinonimima (Lalević 1974), ne pružaju uvek nedvosmislen uvid u odnose među značenjski bliskim rečima, pa je radi potpunije informacije potrebno podosta istraživati, bez garancije da će se stići do zadovoljavajućeg odgovora.

Čini se da je valjana i osmišljena eksploatacija sinonima privilegija najviše književnika, pesnika, jezičkih stručnjaka i ostalih zaljubljenika u dobar jezik. S druge strane, popularna upotreba jezika — u štampi, na radiju i televiziji, a naročito u prevedenim tekstovima — iz dana u dan pruža obilje materijala koji potvrđuje postojanje pojave, čiji bi naziv mogao biti popularni tretman sinonima. Sledi niz konkretnih primera koji će potkrepiti kako napred iznete tvrdnje tako i karakteristike tog tretmana.

Na prvom mestu nailazi se na brojne izjednačene sinonime, koji se koriste, bez ikakvog uočljivog nijansiranja, samo zato da bi se izbeglo toliko prokaženo „dosadno ponavljanje”: privreda, ekonomija; pozorište, teatar; tržište, pijaca; kirija, stanarina; pobeda, trijumf; potpis, paraf; lek, medikament; proizvod, produkt; vlada, kabinet; opština, komuna; izgnanstvo, egzil; sudija, arbitar; napredak, progres; književnost, literatura; činjenica, fakat; gledati, posmatrati; granica, međa; smanjiti, redukovati. Kao što se lako može primetiti, najzastupljeniji su parovi, i to vrlo često domaćih i „stranih” reči, pri čemu se gubi iz vida, recimo, da nije svaka pobeda ujedno i trijumf (ali jeste obrnuto), da nije svako gledanje ujedno i posmatranje (ali jeste obrnuto), da paraf podrazumeva potpis u vidu inicijala imena i prezimena, da kabinet obuhvata samo najvažnije resore u vladi. Uprkos pretežnom duetskom nastupanju, ponekad ima i izuzetaka, neretko izvanredne originalnosti: student, akademac, visokoškolac, akademski građanin; fri-šop, djuti-fri-šop, bescarinska prodavnica, slobodna carinska prodavnica (od kojih ova poslednja, pokušaj prevoda engleskog uzora, nema ni smisla).

Nadalje, sinonimi se javljaju naporedo, u miroljubivoj, skoro ravnodušnoj, koegzistenciji, u spojevima kao što su: predlozi i sugestije; zanimljiv i interesantan; važan i bitan; prijatno i ugodno; odlučno i rezolutno. U ovim pleonastičko-tautološkim spojevima, čija svrha nije u potpunosti razjašnjena, iako se najverovatnijom čini pokušaj pojačavanja ubedljivosti izraza, ovako upotrebljenim rečima svojstvo sinonimnosti se zamagljuje, u većoj ili manjoj meri.

I na kraju, uočavaju se, za sada još uvek malobrojni, slučajevi potiranja sinonimnosti, tako što jedna reč počinje trajnije da pokriva i obuhvat nekih svojih sinonima, koji vremenom bivaju istisnuti iz upotrebe kao nepotrebni, opet shodno zakonitostima jezičke ekonomije. Trenutno najupadljiviji primer za ovu pojavu jeste glagol pričati, koji se u svakodnevnom jeziku upotrebljava, pored značenja 'pričati' (priču, vic, i sl.), još i u značenjima 'govoriti' i 'razgovarati', što pokazuju rečenice: Ne pričam više s njim (= 'govorim'), Ona dobro priča španski (= 'govori'), Sve vreme smo pričale (= 'razgovarale'). Slično ovome, glagol polomiti sve češće se koristi i u značenjima koja imaju glagoli slomiti i razbiti; npr. polomiti nogu / ruku (= 'slomiti'), polomiti nekom nos (= 'razbiti'), polomiti prozor / staklo / vazu (= 'razbiti'), očito pod uticajem jednostranog tumačenja engleskog glagola break i njegovog prevođenja skoro uvek istom rečju. Potiranje sinonimnosti, u vidu potiskivanja, vidi se i u nekoliko slučajeva postepene prevage „strane reči” ili stranog uzora nad domaćima: egzil, izgnanstvo; reptil, gmizavac; keš, gotovina; informacija, obaveštenje; demantovati, opovrgnuti; kratka priča (doslovnim prevođenjem engleskog short story), pripovetka; ohrabrivati (neadekvatnim tumačenjem jednog od značenja engleskog encourage), podsticati.

Sve u svemu, ako je suditi po tendencijama na koje ukazuju upravo izloženi primeri, popularni tretman sinonima, po uočenim fazama (1) izjednačavanje — (2) zamagljivanje — (3) potiranje, ima dobre izglede da u perspektivi obesmisli suštinu i svrsishodnost sinonimije, kao veoma moćnog komunikativnog sredstva, te da našu svakodnevnu komunikaciju, uz nesebičnu pomoć nemalog dela mas-medija, svede na puko baratanje neobeleženim, neutralnim, običnim, opštim, bledim, sanjivim, beživotnim, konfekcijskim rečima. Ova tendencija, međutim, mogla bi umnogome biti sputana, ako ne i potpuno prekinuta, uvođenjem sistematske obrade osnova sinonimije u školama, osnovnim i srednjim, te na fakultetima, jezičkim i drugim. Uz to, popularizacija jezika, kao i podizanje jezičke kulture uopšte, ostaje i dalje naša goruća potreba.

Pa ipak, najznačajnija je, svakako, neophodnost sastavljanja sveobuhvatnog rečnika diferenciranih sinonima, u kojem bi bila sagledana pojedinačna komunikativna vrednost svih značenjski uporedivih reči u leksičkom fondu srpskog jezika — bez obzira na to da li su domaćeg porekla ili ne, da li spadaju u standardni jezik ili ne, da li spadaju u savremeni jezik ili ne, te u kojem bi se, uz ostalo, moglo tačno saznati šta sve implicira kada se neka devojka opiše kao lepa, zgodna, privlačna, ljupka, atraktivna, glamurozna. Da bi se obezbedila što veća objektivnost i verodostojnost diferenciranja, a izbegao subjektivni, intuitivni i impresionistički pristup (na koji ni ovaj rad nije mogao biti imun), nužno bi bilo analizirati mnogobrojne primere konkretne upotrebe registrovane u (idealno, kompjuterski razvijenom) korpusu napisanih i izgovorenih tekstova svakovrsnih žanrova. Imajući u vidu koliko je to dugotrajan i mukotrpan timski posao eksperata, prva faza tog rečnika mogla bi da bude realizovana u obliku tezaurusa — iscrpnog azbučnog popisa sinonima, razvrstanih po tematskoj sličnosti.

 

LITERATURA

Bugarski, R. (1989). Uvod u opštu lingvistiku. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad.

Lalević, M. S. (1974). Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskoga jezika. Leksikografski zavod „Sveznanje”, Beograd.

Prćić, T. (1997). Semantika i pragmatika reči. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad.

Radovanović, M. (1986). Sociolingvistika. Drugo izdanje. Književna zajednica Novog Sada; Dnevnik, Novi Sad.

Stanojčić, Ž., Popović, Lj. (1992). Gramatika srpskoga jezika. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad.

Šipka, D. (1998). Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Matica srpska, Novi Sad.

 


1  Osnovno značenje služi i za utvrđivanje ne samo sličnosti nego i razlika između značenjâ rečî, pa se tako reč mačka razlikuje od reči pas po tome što znači 'domaća životinja karakteristična po sposobnosti da prede'.
2   Potonji termin, 'frazna reč', predlaže se u cilju adekvatnijeg imenovanja reči kao što su dečiji lekar, riblja čorba, kiselo mleko, nosač aviona, prašag za pecivo, hibridnih leksičkih jedinica koje su po svojoj formi sintagme, ali po funkciji, značenju i upotrebi nesumnjivo predstavljaju reči. Ovo otuda što uobičajeni termin za ovakve jedinice, 'sintagma', osvetljava jedino njihov gramatički aspekt, ali ne i leksički, koji je ovde bez sumnje istaknutiji (više o tome u Prićić 1997: 126-127).
3  Ovde treba ukazati na trenutnu nerazjašnjenost teorijsko-metodološkog tretmana sinonima iz nekadašnje
„zapadne varijante” , budući da sinonimi po pravilu postoje samo unutar jednog jezika. Za sada, čini se da bi problem delimično mogao biti rešen obuhvatanjem čitavog srpsko-hrvatskog dijasistema, odn. celokupne teritorije na kojoj se nekadašnji zajednički jezik koristi.
4  Ova reč, svemirski avion, predlaže se kao prevodni ekvivalent engleskog space shuttle i njegova svakako pogodnija zamena.

sadržaj

prethodni tekst    sledeći tekst