Uni Graz > Geisteswissenschaftliche Fakultät > Institut für Slawistik
 
Font size:      

Imenica

Stevanović 1970

Stevanović, Mihailo. Savremeni srpskohrvatski jezik (Gramatički sistemi i književnojezička norma):
I – Uvod, Fonetika, Morfologija. – Beograd: Naučna knjiga. – S. 181-188.

IMENICE

152. Imenice posebnom vrstom u odnosu na druge reči čini funkcija označavanja predmeta (mislimo predmeta, bića i pojma uopšte) kao skupa svih njegovih osobina. A prema svojstvima onoga što se njima imenuje imenice se opet među sobom razlikuju, i mi ih prema tim razlikama delimo na nekoliko imeničkih vrsta.
153. Jedne od njih kao što su:

Branko, Jovan, Momčilo, Pavle, Stevan, Mitar, Beograd, Sarajevo, Cetinje, Velebit, Kozara, Kopaonik,

Prenj, Srbija, Hrvatska, Francuska, Rusija, Egipat, Morava, Neretva, Kupa, Dunav, Jablan (vo), Ždral in
(konj),

i njima slične – posebna su imena pojedinih bića i predmeta i zovu se vlastite (osobne) imenice. Iz toga što označavaju pojedina živa bića i pojedine predmete proizilazi njihovo svojstvo da se ne upotrebljavaju u množini.

Ali one od ovih imenica koje su nazivi dvaju ili više geografskih objekata (zemalja, gradova, planina, reka) imaju, razume se, i množinu, npr.:

Amerike su vezane Panamskim zemljouzom. Pošli su uz Taru i popeli se na K o m o v e. – Obe

Kapele se pružaju pravcem od severozapada prema jugoistoku. – Pošto primi sve tri Bistrice (Pećku,

Dečansku i Prizrensku) Beli Drim se sastaje s Crnim kod Ljum-kule. Obe Morave su nadošle, voda se

kod Stalaća izlila i potopila celu okolinu.

Ponekad se i lična imena upotrebljavaju u množini, kao u primeru:

Miloš Obilić je na Kosovu učinio podvig zbog kojeg se kroz vekove spominjao i spominjaće se, a poslednja

naša borba dala je veliki broj Miloša.

Ali ovo sada više nije lično ime, niti se lična imena ikad upotrebljavaju u množini da označe više lica s tim imenom, nego samo za označavanje više lica s nekom karakterističnom osobinom ličnosti koja nosi, ili je nosila dotično ime.

154. Opšti nazivi za živa bića i predmete sa zajedničkim osobinama, kao što su imenice:

borac, drug, prijatelj, jelen, konj, sedlo, pero, čelo, brdo , polje, njiva, kuća, kruška, reka, šuma, varoš, peć,

stvar, trup, štap, škola

i druge ove vrste – jestu zajedničke imenice.

Pošto sve one označavaju predmete, kao i živa bića, s istim osobinama, zajedničke imenice, prirodno je, imaju oblike množine za označavanje većeg broja tih predmeta:

borci, drugovi, prijatelji itd.

  1. Ipak ni sve zajedničke imenice nemaju pravilne oblike množine, tj. oblike koji se dobivaju dodavanjem množinskih nastavaka na osnovu, već se za množinu nekih zajedničkih imenica upotrebljavaju dopunski (supletivni) oblici.

    Tako, imenica čovek nema oblike množine od ove osnove, nego se mesto takve množine upotrebljava imenica ljudi, koja opet prema sebi nema oblika jednine.

  2. Ni zajedničke imenice m. roda: bra t, gospodin i vlast elin, kao ni zajednička imenica sr. roda dete – takođe obično nemaju oblika pravilne množine, već se u službi njihove množine upotrebljavaju zbirne imenice (o kojima v. nešto niže) na - a:

    braća, gospoda, vlastela i deca.

    Od ovih se imenica vlastelin upotrebljava ponekad i u oblicima pravilne množine, u oblicima vlasteli, pa čak i vlastelini, npr.:

    Knez, vlasteli i sva opština dubrovačka 1405. primaju kneza Vukca (Đ. Daničić, Sitniji spisi, 227). – Stišajte se, gospodo, vlasteli? (M. Šapčanin, Celokupna dela, V, 342). – U velikom vijeću su sjedili svi vlasteli koji su navršili 18. godinu života (M. Rešetar, Brankovo kolo 1900, 1238). – Veći porez plaćaju nego ti, pa se ne krste v l a s t e lini (Kovačić A., Sabrane pripovijesti, 38). – Ovda-onda posećuje susedne vlasteline (J. Maksimović, Zapisi I, 91).

    A od množinskih oblika imenice brat upotrebljava se, još i ređe, samo genitiv, i samo u stihu narodnih pesama:

    Imam doma devet milih brata

    i u sl. slučajevima.

  3. Imenice srednjeg roda čija se osnova svršava na samoglasnik, a nastavak im se proširuje suglasnikom t , samo ukoliko znače neki predmet imaju pravilne oblike množine:

    užeta (od uže), dugmeta (od dugme), kubeta (od kube), ćebeta (od ćebe). i sl.

    Ali naporedo s ovakvim oblicima, za množinu nekih od ovih imenica upotrebljavaju se i zbirne imenice na -ad:

    užad, dugmad, ćebad.

  4. A nikako nemaju oblika pravilne množine imenice ovakve promene koje označavaju neko mlado živinče kao što su:

    pile, tele, jagnje, jare, mače, gušče, pače i sl.,

    već se za njihovu množinu upotrebljavaju ili zbirne imenice na - ad:

    pilad, telad, jagnjad, jarad, mačad, guščad, pačad,

    ili oblici množine m. roda:

    pilići, teoci, jaganjci, jarići, mačići, pačići,

    koji opet prema sebi nemaju oblike jednine.

    I jedna i druga ova dopunska množina ima zajedničku osnovu s imenicama čiju množinu dopunjava, kao što i zbirne imenice na -a imaju zajedničku osnovu s imenicama čiju množinu dopunjavaju.

  5. Najzad, ima zajedničkih imenica koje prema oblicima jednine imaju i pravilnu množinu i od zajedničke osnove izvedenu zbirnu imenicu;

    prema: l ist – listovi i l išće,

    prema: grob – gr obovi i gr oblje,

    prema: cvet – cvetovi i cveće,

    prema: prut–prutovi i pruće,

    prema: trn – trnovi i trnje,

    prema: kamen – kamenovi i kamenje,

    prema: radn ik radn ici i radn ištvo,

    prema: seljak – seljaci i seljaštvo,

    prema: Srbin – Srbi i Srpstvo, itd.

    Ali se ove zbirne imenice nikada ne upotrebljavaju u značenju prave množine. Tu službu ovde vrše pravilni oblici dotičnih imenica, a zbirne imenice označavaju, istina, množinu, bolje reći – mnoštvo pojedinih predmeta ili lica uzetih skupa u jednome zbiru, tj. označavaju jednu celinu sastavljenu od bezbroj ili od većeg broja jedinki koje se utapaju u tu celinu označenu zbirnom imenicom. Kolika je razlika između pravilne množine i ovih zbirnih imenica lako je zapaziti iz bilo kog primera s ovim imenicama. Tako, ako uzmemo primere:

    Jesenje lišće već uvelo je i trave nema, pustoš je svud

    i

    Na podu je bila jedna ogromna rpa listova iz rasutih knjiga,

    lako možemo utvrditi da niti bismo u prvom primeru mogli upotrebiti množinu listovi, ni u drugom – zbirnu imenicu lišće, jer se u prvom ima na umu jedan zbirni pojam, sastavljen iz bezbroj njegovih delova, ali ipak jedan pojam; a u drugome je reč o množini istovetnih predmeta čija količina nije nebrojiva i koji se jedan od drugog uvek izdvajaju, makar se nalazili i u bilo kako velikom zbiru.

  6. Kada pak znače više takvih celina različne vrste, ove zbirne imenice upotrebljavaju se u množini. Prema zbirnoj imenici gr oblje, recimo, upotrebljava se množina gr oblja da označi više po nečemu različitih tih objekata koji se označavaju zbirnom imenicom na -je (kada, recimo, treba označiti groblja koja se nalaze na više mesta u jednome gradu, koja pripadaju različnim konfesijama, raznim narodima, npr.:

    francusko, nemačko, jevrejsko groblje

    ili

    staro, novo i centralno groblje).

    Ali one u ovome slučaju više nemaju službu zbirnih već zajedničkih imenica.

    Mi ovde govorimo o zbirnim imenicama trojakog završetka, o jednima što se završavaju samoglasnikom -e, o drugima s nastavkom -ad i o trećima sa završetkom -a. I to su prave zbirne, prave kolektivne imenice, mislimo takve imenice sa svim njihovim odlikama. A sada ćemo pokazati šta su u stvari te imenice, daćemo njihovu definiciju.

155.
  1. Zbirne, kolektivne imenice označavaju više predmeta ili bića uzetih skupa u nekom neodređenom zbiru, u kolektivu, koji se uzima kao jedna celina. Ovakve su imenice:

    granje, kamelje, klasje, lišće, dsje, prstenje, trnje, cveće, pilad, guščad, perad, ždrebad, nazimad, jagnjad, momčad, siročad, unučad, deca, braća, gospoda, vlastela.

    Najbitnija osobina zbirnih imenica je u tome što one oblikom jednine označavaju množinu predmeta ili živih bića, i zato one, po pravilu, nemaju množinu.

  2. Oba uzeta naziva (termina) nisu podjednako pogodna za sve ove imenice, nego prvi termin (zbirne) valja upotrebljavati za one imenice kojima se imenuju skupovi stvari, a kolektivne su samo imenice kojima se označavaju skupovi živih bića, kolektivi. Kolektivne su, i to prave kolektivne, takođe i imenice s nastavkom -stvo, kao što su:

    radništvo, seljaštvo, Slovenstvo, Srpstvo, učiteljstvo

    i sl. I ni one, kao takve, nemaju oblike množine.

    U vezi s kolektivnim imenicama na -stvo potrebno je istaći da se u njihovoj službi upotrebljavaju i oblici prave množine imenica u osnovi. Ovo upravo značenje te imenice imaju u primerima:

    Od te godine radnici su počeli svoje velike štrajkove (mesto oblika množine radnici mogla je ovde da stoji zbirna imenica – radništvo). Seljaci su grcali pod teretom silnih dugova (oblik seljaci je upotrebljen u značenju imenice seljaštvo) itd.

    S druge strane, valja znati da se zbirne imenice na -stvo upotrebljavaju i kao apstraktne; prema:

    Srpstvo, Hrvatstvo, Germanstvo, Slovenstvo u značenju:

    Srbn, Hrvati, Germani,

    – imenice:

    srpstvo, hrvatstvo, germanstvo, slovenstvo

    (sada napisane malim početnim slovima) upotrebljavaju se u značenju:

    srpsko, hrvatsko, germansko i slovensko osećanje.

  3. Pošto oblikom jednine označavaju samo množinu, ili pored ostalog i množinu, četiri napred navedene zbirne imenice na -a:

    deca, braća, vlastela i gospoda

    u našem književnom jeziku nemaju množine.

    Iako su sa ovima ili po svome obliku ili po značenju jednake, ili u mnogo čemu slične:

    živina, marva, raja, rodbina, stoka, mladež (omladina), starež (stare stvari), trulež (trule stvari ili trulo mesto)

    i druge imenice ovoga oblika koje znače obično mnoštvo, a svakad neodređen broj jedinki uzetih kao jedan jedinstven pojam, – one se ipak od prethodnih imenica razlikuju po tome što nikad ne označavaju množinu jedinki uzetih odvojeno. One u jeziku nikada nemaju službe gramatičkog označavanja množine, i zato se sve reči u rečenici koje se na njih odnose upotrebljavaju isključivo u obliku jednine. Ali one prema sebi, kao ni imenice: deca, braća i gosp oda, nemaju oblika množine.

  4. Za razliku od ovih i za razliku od svih zbirnih imenica:

    brigada, vojska, družina, četa,

    a zatim:

    narod, jato, krdo, roj, stado, čopor

    i slične imenice koje označavaju skupine od većeg broja živih bića – upotrebljavaju se i u množini. A ova njihova osobina proističe iz samog njihovog značenja. Skupne množine bića koje se ovim imenicama označavaju čine uvek jedinice prema drugim takvim skupovima koji se, ako ih je više, označavaju oblicima množine dotičnih imenica. Prema gore označenim njihovii oblicima jednine imamo i oblike množine:

    brigade, vojske, družine, čete, narodi, odredi, jata itd.

    Prema tome, ove imenice i ne možemo ubrajati u kolektivne i pored toga što se njima stvarno označavaju zbirne skupine jedinki, tj. kolektivi.

  5. Sve osobine i značenje pravih zbirnih imenica imaju i imenice na - ad:

    jagnjad, pilad, telad, nazimad, momčad i sl.

    Bez obzira na to koliki je broj jedinki, one se označavaju istim oblikom na -ad, dakle oblikom jednine. Sem nominativa, isključivo oblik jednine imaju još:

    genitiv (Toga dana gonila je pred sobom dvadesetak jagnjadi ) ,

    akuzativ ( Povela je jagnjad prema potoku da ih napoji)

    i vokativ.

    A i za ostale padeže upotrebljavaju se oblici jednine:

    Pošla je k svojoj jagnjadi, – Sa svojom jagnjadi čobanica se rano vratila kući. – Stalno je brinula o svojoj jagnjadi,

    Ali u dativu, instrumentalu i lokativu imenice na -ad upotrebljavaju se i u obliku na -ima, tj. u obliku množine; sa gore navedenima su podjednako obični primeri

    (Pošla je k svojim jagnjadima, Sa svojim jagnjadima čobanica se rano vratila kući i – Stalno je brinula o svojim jagnjadima).

156. Dosta često u našem jeziku, naročito u narodnim pesmama i kod starijih pisaca, ali i kod novijih, pa i u današnjem običnom razgovoru, oblikom jednine imenica označava se cela vrsta onoga što one znače, a to će reći da se oblikom jednine označava kolektiv, odnosno neodređena množina, kao u primerima:

Sve je polje golub prekrilio (nar. pesma). – Nestanuće ovce i pšenice i u polju pčele i cv ijet a (nar. pesma).

Otkako se u Sremu vinograd počeo saditi, grožđe nikada nije bolje ponelo (razg.). – Gdekoje su paše navaljivale da se udari na Nemca (Vuk).

I odvede dvanaest hiljada, gospo moja, ljutog ok lopnik a (nar. pesma).

On je silnu sakupio vojsku i mnogu je ucvelio majku (nar. pesma). – Jezgro našeg naroda je seljak i težak (dn. št.). – Te jeseni on je bio zakupio velike količine šljiva i oraha računajući da će on zimus određivati cenu suhoj šljivi i orahu (I. Andrić).

157. Prema prirodi onoga što se njcma označava, posebnu vrstu, različnu od vrsta imenica o kojima je dosad bilo reči, čine tzv. gradivne imenice, tj. imenice koje istim oblikom označavaju svaku, najveću kao i najmanju, količinu materije. Takve su imenice: voda., v ino, žito, mast, mleko, nafta, petrolej, pesak, prašina, ugalj, ulje i sl.

Označavajući materiju, gradivne imenice uvek istim oblikom jednine imenuju svaki deo te materije, ma u koliko se čestica ili delova ona javljala;

voda je, npr., jedna kap, voda je čaša vode i čitav niz čaša vode, voda je takođe reka, jezero, more, okean;

sneg je i jedna pahuljica snega, i grudvica, i grudva i čitavi smetovi snega;

hleb je i najmanja mrvica hleba, i svaki manji ili veći komad, i nekoliko komada;

pesak – zrnce peska, nekoliko zrnaca, bezbroj njih, kola peska, i čitave gomile. I ma kako velike količine peska su

opet pesak.

a) Pošto se oblikom njihove jednine označava ne samo jedna čestica ili jedan deo nego i više čestica (odnosno delova) i sve količine dotične materije – gradivne imenice se ne upotrebljavaju u množini za označavanje više čestica (ili delova) materije. Ali se ipak upotrebljavaju i oblici množine ovih imenica, kao u primerima:

Od silnih kiša su sve vode nadošle, i reke su se izlile iz svojih korita (dn. št.) – N aša vina su na dobroj ceni u inostranstvu (dn. št.) – Te zime su napadali veliki snegovi. Zapovedi Josif lekarima da mirisima pomažu njegova oca. Kamion je udario u ivičnjak i od toga udara hlebovi su se rasuli po kolovozu.

U prvoj rečenici imenica kiša upotrebljena je u množini zato što se misli na kiše koje su više puta padale, a imenica v oda što se misli na različne vrste voda: na potoke, reke itd., ili pak na više određenih potoka, reka... ; naša vina označavaju, recimo: belo, crno, župsko, fruškogorsko itd. A imenica hleb, pored određene materije koja služi za hranu ljudima, znači i određevu količinu u kojoj se ta hrana sprema, i onda se, naravno, upotrebljava u množini.

Dalje, prema jednini imenice s o (kuhinjska so) imamo soli (u hemiji), prema mast – masti (opet u hemiji) itd. I uopšte se tzv. gradivne imenice mogu upotrebljavati u oblicima množine. Ali one tada ne kazuju množinu onoga što imenica znači u jednini, nego označavaju veći broj vrsta dotične materije. A tada one, u stvari, i nisu više gradivne već zajedničke imenice.

158. Ima i imenica što se upotrebljavaju samo u obliku množine, i zato se zovu pluralija tantum. To su imenice koje označavaju (ili su bar nekad označavale) pojedine predmete sastavljene od više delova, od više čestica ili pojave koje se izražavaju na više mesta ili u više mahova.

a) S tim oblikom srećemo veliki broj mesta, kako ćemo to videti iz ove nekolike naredne rečenice:

Karlovci su bili prvi centar prosvete i kulturnog života među Srbima severno od Save i Dunava. – Stragari, Natalinci, V re oci i Parcani su nazivi poznatih mesta u Srbiji, Šaranci jedno crnogorsko pleme pored Tare, Pljevlja najeeća varoš u severozapadnom Sandžaku, a Krivošije su brdovita naseljena visoravan iznad Risanskog zaliva.

b) Kao navedene vrlo se često upotrebljavaju i imenice:

naočari, nogari, grudi, Karlovci, Kolari, opiljci, rezanci, leđa, prsa, nedra, kola, vrata, novine, gusle, jasle, toke, kučine, mekinje, pihtije, strugotine, desni, probadi; boginje, ospice, ponude itd.

Imenica naočari označava predmet od dva stakla na dva oka; vile imaju više rogljeva, kola više točkova; grudi, prsi i leđa imaju po dva dela, ospice, kao i boginje, jesu bolest koja se pojavljuje u bezbroj pega itd. Istina, u svakog predmeta što ga označavaju imenice ove vrste ne moraju biti uočljivi delovi, odnosno čestice iz kojih je on sastavljen. Nisu, npr., uočljivi u predmetu što se označava imenicom naćve. Isto tako i u vrata jedne vrste – u jednokrilnih vrata delovi nisu uočljivi, a potpuno je razumljivo što se dvokrilna i višekrilna vrata označavaju jednom imenicom ove vrste.

Bilo da znače predmete u kojih su još uvek delovi uočljivi, bilo da označavaju bolesti koje se pojavljuju na više mesta, ili s vremena na vreme, ili što slično, – one uvek znače predmet, odnosno pojavu kao jedinku, ali se i pored toga sve reči koje se s njima slažu upotrebljavaju isključivo u oblicima množine:

crni (i crne) naočari, jedni nogari, gornje desni, nova kola, velika vrata, jutrošnje novine, male boginje, svakojake ponude.

Imenicama svih dosad navedenih vrsta zajedničko je to što sve one označavaju predmete i živa bića, nešto što je vidljivo i opipljivo, što je stvarno. Zato se one nazivaju zajedničkim imenom stvarnih imenica.

159. a) Pored stvarnih u jeziku ima mnogo imenica koje označavaju nešto nestvarno, neopipljivo. Takvi su nazivi:
  1. pojedinih osećanja i raspoloženja:

    želja, radost, tuga, raspoloženje, strah, žalost, briga, volja, nada;

    osobina: lep ota, mudrost, pamet, snaga, mladost, starost;

    radnji: čekanje, čptanje, pevanje, gledanje, sviranje, crtanje, oranje, idenje, skakanje, spavanje.

    Pošto se ono što ove imenice označavaju ne može opipati, nego se samo oseća i zamišlja, one se zovu apstrak ne (misaone) imenice. A pošto se osećanja, raspoloženja, osobine, ili stanja i radnje koje se njima označavaju zamišljaju kao jedinstvene i nedeljive, ni ove se imenice u pravom svome značenju ne upotrebljavaju u množini.

  2. Često se, međutim, istim ovim imenicama označava i nešto stvarno (konkretno). Tada one postaju stvarnim imenicama, i pored jednine, razume se, imaju i množinu. Dakle, kada se apstraktni pojmovi vežu za nešto određeno, stvarno, imenice koje te pojmove označavaju ne upotrebljavaju se samo u jednini već i u množini, kao u primerima:

    Njegove su želje skromne; on hoće samo da mirno živi i da radi na opome što ga interesuje. – Nije se dovoljno samo nadati nego se treba i boriti za ostvarenje svojih nada, – Teške su ga brige obrvale. On žudi za pravdom, a s talno mu se nepravde čine ; on celoga života sreću traži, a stalno ga nesreće prate, – Nadisali smo se svežeg vazduha i uživali smo u prirodnim lepotama; slušali smo žubor potoka i zujanje pčela, šum vetra i pevanje ptica; gledali smo zelene livad e išarane raznobojnim cvećem i jaganjce što na njima pasu i igraju se.

    Imenica želja ovde, i u sličnim slučajevima, ne označava više ovaj neopipljivi pojam, nego ono što lice o kome je reč želi; brige se kaže kada se misli na više stvari zbog kojih se brine. U navedenom primeru množinom imenice nepravda označava se više nepravednih postupaka, a množinom imenice nesreća – više nesrećnih slučajeva; prirodne lep ote su pojedine lepe stvari u prirodi, od kojih su neke nabrojane u gornjem primeru itd.