TRANSKRIPT FILMA

„IVO ANDRIĆ – LIČNO, OSOBNO & PERSONALNO“

 

NAJAVNA ŠPICA

 „IVO ANDRIĆ – LIČNO, OSOBNO & PERSONALNO“

video zapis

povodom 9. oktobra,

rođendana nobelovca Ive Andrića

 

 

„Najčudesniji Sarajlija: bez i najmanje turskog atavizma: nježan, bijel i bolnotanko mirisave duše kao oni ijeli njegovi cvjetovi što zare slatku tugu njegovih ženstveno čežnjivih snova. Odviše bez energije da bi pisao duge članke. Kratak kao prolaznost avanurističke ljubavi. Princ bez dvorca, paževa i princeza. Zimi se nadiše kavanskog zraka da bi se u proljeće liječio dahom razbujalih livada. Nesretan kao svi artisti. Ambiziciozan. Osjetljiv. Ukratko: ima budućnost.“

 

Ne volim mnogo one koji pitaju. Onima koji su mi prijatelji, i nepitan kazujem ponešto o svom životu i svojim osećanjima.

 

Bio sam uvek slabunjav, mršav i nežan. Bolovao sam na plućima i jedno vreme ležao u bolnici Milosrdnih sestara u Zagrebu. Tu sam se zbližio sa Ivom Vojnovićem; obojica smo zajedno mrli. Kovali smo planove da uzmemo splitsko kazalište u svoje ruke; već je bilo dogovoreno da ja budem dramaturg, a Ivo upravnik!

 

Od ranih nogu povlačio sam se u se; majka mi je često govorila: „Ne znam, sine, u koji je sat po te dobro!“ Da bi me nekako oraspoložila, savetovala bi me: „Kad te neko pita kako si, ti reci dobro, pa će ti i biti dobro.“

 

Majka mi je umrla krajem 1925. godine u Sarajevu, sahranjena je na Koševskom groblju. Pre nekoliko godina umrla je i žena koja se brinula o njenom grobu... Inače sam bio jedinac, jedinac u siromašnoj porodici. Eden bih u majke, kako je to zapisano na stećku. Veoma je teško biti jedinac – teško za roditelje, još teže za dete. Kako mi je bilo, to samo ja znam! Nije mi bilo žao da umrem, ali sam strahovao nad majčinim bolom. Često sam u tom zlu vremenu pomišljao u sebi: „Ne daj bože da mi se štogod desi, nesreća bi najpre pala na majku.“ Ja sam joj bio sve i sa mojom smrću izgubila bi i poslednju utehu. Po dubini i opsegu osećanja, ništa se u životu čoveka ne može meriti s jačinom majčine ljubavi i brižne pažnje. Možda samo u nesebičnoj brizi za svoju decu možemo vratiti deo majčinog duga.

 

Ima tako trenutaka u našem životu kad se odjednom u vazduhu skupe boje detinjstva, prve reči koje je promucalo naše srce, sećanja na one koji su nas voleli, i kad se od svega toga stvori muzika koja neizbežno izmamljuje uzdah. Tada je sve suvišno oko nas: i svetlost, i nada, i glas nečije utehe. Tada sav svet, neočekivano, i reklo bi se, zauvek zanemi; samo se čuje ta muzika koja odzvanja u svemu... To su trenuci kad čovekova želja za životom na zemlji ne može da se meri ni sa čim.

 

 

Svačije prezime, pa i moje, zavisi od porekla. Moj otca je iz sarajevskog polja. I u Veletovu kod Višegrada ima dosta Andrića. Od imena Andrija su Andrići, sa kratkim naglaskom na prvom slogu; a od imena Andra, koje je rasprostranjeno u Srbiji, su Andrići sa dugim silaznim akcentom na prvom slogu. Prema tome je lako zaključiti da je moje prezime nastalo od imena Andrija, jer sam ja rođen u Bosni!

 

Prvi svetski rat proveo sam uglavnom u mariborskom zatvoru.

 

Iz zatvora sam izišao 1917. godine, posle tri godine tamnovanja.

Za vreme Velikog rata osetio sam pravo značenje zla koje me, na žalost, ni docnije nije ostavljalo na miru; u zlu čovek brže uči, teže stiče, a najlakše propada...

 

Bio sam bolestan, sama kost i koža...

 

U mojim dokumentima pisalo je da sam rođen u Travniku, i zatvorske vlasti su me uputile tamo. Uzalud sam ih molio da me ne šalju u Travnik, jer tamo nemam nikoga svoga, ali naredba se mora izvršiti. Tako sam, eto, došao u Travnik, i to je, može se slobodno reći, bio moj prvi susret s rodnim gradom.

Čini mi se kao da je juče bilo; otišao sam u policiju i rekao: 'Ja vam neću praviti neprilike.' Tada je policajac, kome sam se obratio, skočio i dreknuo na me, unoseći mi se u lice: 'Pa sve i da hoćete – nećete moći !

 

Ne volim kad mi ljudi zaviruju u dušu. Nije reč o tome da bih svoje tajne hteo poneti u grob. Sve što sam stigao da uradim – u delu je, a ono je dostupno svima; sa mnom je ostalo samo ono što nije moglo da se pretoči u neku od mojih knjiga: zašto bi se svet zanimao i za to?

 

To što ne volim reklamu, bosanski je adet u mene. One visoke tarabe i sad stoje iznad mojih očiju; one su me naučile da se treba skrivati od sveta i u povučenosti raditi i brinuti svoju brigu. A ko voli da se pokazuje, bujrum – eto mu sveta!

 

Opis vezirskog grada na početku Travničke hronike nastao je 1917. godine kad su me iz mariborske kaznione internirali ovamo. Zamislite sužnja, uz to još i bolesnog mladića, koji je doputovao u Travnik, sam, bez prebijene pare u džepu i bez ikoga svoga u gradu u kome je rođen. Na ulazu u varoš zanela me ova slika kojoj sam ostao dužan sve dok knjigu nisam napisao: kad bolesnog i uvređenog čoveka zanese neka slika, ona ostaje kao trajan pečat sve dok u vama ima života! Zamislite tog istog mladića koji docnije nekoliko puta dolazi u Travnik, opet sam, s beležnicom u ruci, luta ulicama i pred radoznalim svetom unosi podatke o varoši, vezirima, džamijama, nazivima ulica i zgrada. Bojao sam se da mi štogod ne promakne. Petnaest godina nosio sam prtljag svojih papira, a onda u Beogradu, u doba okupacije, počele su strahovite muke pisanja. Najteže je bilo prikazati ljude, njihovu meru i granicu, preneti u roman boju i nasleđe kasabe.

 

Stotinu pedeset i tri godine stolovala je vezirska uprava u ovoj varoši; od 1697. sve do 1850., čini mi se. Prvu vezirsku stolicu preneo je ovamo Halil-paša, jer su Sarajevo sravnile sa zemljom čete Eugena Savojskog. U vreme jačanja Bosne u Otomanskom carstvu, Ferhat Sokolović, prvi paša bosanski, preneo je namesničku stolicu iz Travnika u Banjaluku, a Šahin-paša ju je docnije vratio u Travnik. Od tada se tu izmenjalo blizu osamdeset vezira. Neki nisu ni osvanuli u Travniku, a već su bili smenjeni. Tako je jedan vezir došao do Priboja i tu ga je stigao sultanov ferman kojim mu je javljeno da je smenjen i da se odmah vrati u Stambol. Pa su Travničani uz kahvu zbijali šalu: „Koji je vezir najbolji?“ – „Najbolji je onaj što se iz Priboja vratio!“

 

Vezirski vakat ostavio je dubok trag u ljudima ove varoši, tako da se Travničani i danas osvrću oko sebe pre nego što stupe u razgovor s vama, a i tada divane tiho i s vidnim oprezom. Onako kako se nekad govorilo stotinu pedeset i tri godine – govore ljudi, s malim razlikama, i danas. A kako i ne bi kad su njihovi preci svojim očima gledali kako Dželaludin-paša seče šezdeset najviđenijih bosanskih begova dovedenih na prevaru. Međutim, i vezir je imao svoje vezire: to su bili begovi, paše, kapetani i drugi muslimanski prvaci.

 

Vidite li vi ovo – muka živa! Simenon je imao pravo rekavši: „Ja mislim da biti književnik i nije neko zanimanje, već kobna stvar koja može zadesiti čoveka“. A to je kazao pisac kojega uspeh nije mimoišao.

 

Često su me pitali: koje svoje delo najviše volim? I onda su, kao noževe iz potaje, potezali i onaj drugi, opasniji i teži deo istog pitanja: zašto? Meni je na to nemogućno odgovoriti. Ja podjednako volim svaku svoju knjigu, pa i onaj razmak između njih; ja se, prema tome podjednako odnosim prema svim svojim delima: onima koja su napisana i onima koja nisam stigao napisati i koja ću, zacelo, odneti sa sobom u grob.

Šta je kod nekog pisca životno delo ili Šah eser, što bi rekli Turci, to je stvar drugih, ako je uopšte uputno i baviti se time. Najposle, svaki sud, pa piščev, posledica je trenutne impresije, a šta da radimo sa sudom onih koji će doći posle nas i koji će sa pristojen daljine – trezveniji i pronicljiviji od nas – da ocenjuju našu reč.

 

Ja sam kao diplomatski službenik ili radoznao turist dosta putovao po stranom svetu i morao sam se često služiti stranim jezicima. Pored diplomatske službe, znanje stranih jezika znatno mi je pomoglo u traganju za izvornom građom o istoriji Bosne; ja sam dobar deo mladosti i života proveo po arhivama i bibliotekama u Budimpešti, Krakovu, Carigradu, Beču, Rimu, Vatikanu , Madridu, Berlinu, Parizu i mnogim drugim gradovima Evrope. Bez preterivanja mogao bih reći da sam prevrnuo gotovo svaki dokument koji se odnosi na prošlost Bosne, da ne govorim o štampanoj literaturi. Pa i više od toga: morao sam da proučavam turske izvore i turska dokumenta, istoriju turske države, posebno doktrinu islama i islamske religije, hrišćanstva i slično. Bez toga ne bih mogao da pišem istorijske pripovesti.

Ja sam mučno dolazio do podataka, da mučnije ne može biti. Najveći deo moga vida ostao je u arhivama, muzejima i bibliotekama. Ali pojedinosti koje sam doznavao od običnog sveta, često su mi više koristile od arhivskih podataka do kojih sam tako teško dolazio, jer su dublje otkrivale suštinu istorijskih zbivanja nego tvrde i bezdušne činjenice. I sad se sećam razgovora sa nekim Hamidom, hamalom iz Višegrada, iz čijih se reči bolje vidi lice Austrije u raspadanju nego iz bilo kojeg učenog spisa tog doba. Sretnem ja njega jednom na sarajevskoj stanici i pitam: „Kako si Hamide?“ „Rđavo, ne pitaj.“ „Zašto, bolan?“ „Pa, evo, imam u ruci dvadeset kruna.“ „Pa to je dobro.“ „Ma jes' vražju mater! Sve je pošlo naopako: kad sam ja, bolan, ikad prije mogao da imam dvadeset kruna!“

 

Meni su često prebacivali što sam svoju ranu liriku 1911. godine počeo ekavskim narečjem, da bih 1912. godine nastavio da pišem ijekavski, a zatim se opet – i konačno – vratio ekavskom izgovoru. Eto, ponekad se dešavaju i takve stvari! Na to bih mogao samo da kažem, ako bi to moglo bilo koga zadovoljiti: kao što sam počeo sa poezijom, tako je isto i sa jezikom! On je deo književnog posla, a u mom slučaju još i sastavni deo traganja za izrazom i književnim opredelenjem.

 

Za pisca je veoma važno da zna šta je sram. Stideti se – to je sveta stvar. Po tome možemo da meriti karakter čoveka i njegovu sklonost da se preispita i proveri pred sobom i drugima.

Pisati – to znači stavljati sebe na probu. Stotinu čitalaca uzeće našu knjigu i staviti je pored sveće. Zar nam može biti svejedno s kakvim će mislima otići da legnu? Tako pisci na neosetan način ulaze u tuđe domove i zabadaju nos u život nepoznatog sveta. Nemojte iz toga izvlačiti zaključak kako ja pišem sa smišljenom namerom da bi se dopao. Ne.

 

Rastanak sa književnošću – to je prva i prava smrt pisca. U poslednje vreme ne preostaje mi ništa drugo već da drugujem sa starošću, a to nije bogzna kakav saveznik. Možda se svaki star čovek, bez izuzetka, oseća usamljen, ali dok je knjiga, čovek nikad ne može biti sam... Ovako, u poznim godinama, povodi da živimo presahnjuju jedan za drugim. Ostaje nam još samo da prevalimo i taj preostali, a suđeni deo višegradske staze. Katkad u moju svest bane ona misao travničkog kajmakama: „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.“

 

 

Poklonimo se dobrima koja su donesena iz Turske.

Turci su govorili: „Kome Bosna, tome dosta.“ A u krajiškim pesmama, koje je sakupio Kosta Herman naišao sam na stih: „Bez Bošnjaka nema junaka“.

 

Ja bih Bosnu nazvao duhovnom domovinom, a kad nekom kraju date takvo ime, sve ste priznali! Bosanski ljudi su prema snazi svoga umeća stvorili svoje običaje, humor, igre, pesme, zagonetke i legende, svoj eglen – i to mnogo pre nekih drugih naroda koji se na sav glas hvale svojim dubokim duhovnim zaleđem.

Sve je moje iz Bosne!

 

 

 

ODJAVNA ŠPICA

Producent: Zavičajni muzej Travnik

Izvršni producent: Autorska grupa „Rosa Brandis“

Tekstualni predložak:

„Sa Ivom Andrićem“ Ljubo Jandrić

„Hrvatska mlada lirika“ Ljubo Weisner

Dramatizacija i režija: Enes Škrgo

Kamera & montaža: Beržih Adžaip

Glumci:

Ana Mandić

Darko Smodek

 

Travnik, 2003.